Halo svima !
Posebno mojim Boljevčanima. Kao i svaka druga seoska tračara, počinjem sa vestima iz sela. Moju ulicu za sada preskačem, neću baš odmah da se zameram komšijama.
Četvrt veka proveli zajedna, pa sad odma… Nije u redu
Ali zato mogu sa selom , pa ako treba i sa celim svetom.
Onomad odem kod lekara, Ništa strašno, stomačni virus, sve znam… I da treba da unosim tečnost, i šta da pijem, i šta da jedem, i da odmaram… Ali treba nekako da pravdam dan na poslu, iako nisu baš tako strogi po tom pitanju. I ovako radim od kuće , a to se ne računa.
Elem, odem u našu ambulantu. Red od oko dvadesetak ljudi.Shvatam da ih ima više ali su ostavili knjižice pa će doći kasnije. Ljubazna sestra ( ne zna kud udara od pacijenata) me oslovljava po imenu i kaže da je gužva velika, ne zna da li će me doktorka primiti. Svejedno, ostavljam knjižicu i kažem da ću doći kasnije. Rade do osam (20:00 h).
Krećem oko pola osam od kuće, ali ipak, da vidim da li se gužva raščistila, zovem telefonom. Ista sestra, isto tako ljubazna, ali na izmaku snage se javlja: „Šta da ti kažem! Ako ti nije dobro, dođi, ali imamo još petnaest nepregledanih pacijenata.“
Odustajem. Doći ću u ponedeljak po knjižicu. Za dan na poslu ću se snaći, ionako sam najveći deo posla odradila od kuće.
Nisam još u dobu kada je odlazak kod lekara deo društvenog života , više je kao usputna stvar koju treba obaviti ili proveriti. A i ne mogu svaku put da odvojim dan za to.
Petak je, ide vikend. Jedan doktor, dva sela i nebrojeno mnogo pacijenata.
Zemljo Srbijo! Pre dvadeset pet godina smo imali dva doktora, pedijatra, ginekologa i stomatologa. Sada jednog doktora na dva sela. I to je sve. Čak ni pedijatra !
A odlazak u privatnu ambulantu podrazumeva ozbiljnu tegobu koju treba lečiti, bar po mom mišljenju, Ne ide se kod privatnika zbog stomačnog virusa. Na kraju krajeva, socijalno i zdravstveno plaćamo svakog meseca.
Mesto za kaficu i trač 