ili resetovanje na fabrička podešavanja.
I evo me ponovo. Ničim izazvana, kao kiša…
Stigle godine, deca otišla, ili odlaze, ili nisu tu, ili samo svrate, ili …. imaju svoje živote. Do prekjuče su mi visili na rukama, a sad odjednom ostajem željna tih dana za koje sam jedva čekala da prođu,
„Samo da deca porastu!“. I porastoše.
Nedelja popodne. Ručak spremljen, a na ručku samo ja.
Utakmica Posavac- Srem je važnija i od tog nedeljnog ručka, koji je već odavno prestao da bude mesto okupljanja, valjda dok ne dođu unučad.
Kako mi to čekanje kod kuće nije jača strana , sednem na bicikl i pravac Sava. Znam da mi je tamo Darija sa nekim društvom , pa rekoh da je iznenadim.
Pa tu su nam deca i zaplivala prvi put, dok još nismo imali Nautičko selo, dok smo još imali Savu…..
I tako…. Krenem ja…. U avanturu…
Nisam baš dete komfora, znam šta su i Sava, i šuma, i komarci, i blato, ali nisam verovala da je izlazak iz zone komfora toliko komplikovan. Kad malo bolje razmislim, poslednji put sam sela na bicikl pre….Pa oko desetak godina.
Kako sam sišla sa dolme na pogrešnom proseku, ništa mi nije preostalo već da kroz šumu nastavim dalje, prema Obrenovcu.
Nisam srela ni Crvenkapu, ni vuka, ni baku ni lovca. Samo sam videla tragove ljudskih stopa u obliku plastike, limenki i kesa. I sve dok sam ih pratila znala sam da neću zalutati.
Ovo i nije bajka koja liči na one iz detinjstva…Ovo su druga vremena.
Stigoh u momentu kad su već otiskivali čamac.
Uz poruku „Stigla sam, ne morate me tražiti po Savi“ stavih im do znanja da sam tu. A onda su se vratili po mene….
I tu je počelo uživanje.
Na prvom mestu vožnja čamcem. Običnim, sa pentom. U kom ima vode. I koji se naginje svaki put kada se neko u njemu pomeri. Odmah da naglasim da i nisam neki plivač.A čamac se naginjao tako da je voda stizala skoro do ruba….
„Tetka, plašiš li se?““Ne, naravno!“
Uz pivo i roštilj, sa krompirom iz talandare sve je izgledalo jednostavnije.
Sve je bilo jednostavnije kada smo došli do obale. Tu sam bar bila na čvrstom tlu.
I ja se vratih u neka vremena kada nam je to bio i način života i način druženja. I ti ljudi, od kojih ne znam nikoga sem Darije, odjednom mi postadoše potpuno bliski, kao da su iz komšiluka, jer u njima videh potrebu da se izmaknu. Da izađu iz svoje zone komfora, da skinu svoje svakodnevne obaveze, da pripadaju samo Zemlji, suncu i vodi. Da se isprljaju i umore bez griže savesti.
Ljude iz grada. Zarobljene komforom.I obavezama.
Sjajna prilika. Izgovor za razgovor.
Dotakosmo se svega, i porodičnih odnosa, i komunalnih problema, i prolaznosti života…. Ko zna, da je bilo još piva gde bismo stigli…
Ovako, ostalo mi je da se biciklom vratim nazad, u svoju zonu komfora.
Ali, to je bio novi izazov. Biciklom, bez svetla, niz dolmu, do prvih svetala u Boljevcima.
Uživala sam u svakom trenutku. Bez saobraćaja, bez zvukova, bez ljudi.
Samo dolma koja se i ne vidi, strujanje vazduha i ravnomerno okretanje pedala.
Resetovanje na fabrička podešavanja.
Mesto za kaficu i trač 