Srbija među šljivama

ili kako odoleti industriji

I evo ponovo seoske tračare, Koliko sela po Srbiji…. I svako ima bar po jednu. Velika konkurencija. A ipak mi se čini – toliko materijala da nas je ipak malo.

Povod i prilika za ovu priču su tužni. Sahrana nekog ko mi je veoma drag. I odluka da se sahrani daleko od Beograda, u selu gde do sada nikada nisam bila.U srcu Šumadije, ispod samog vidikovca na Kablaru.

Za mene potpuno neshvatljiva odluka. Ceo život u Beogradu. a sahrana daleko od dece i porodice .

Priprema, polazak, put, malo lutanja, seosko groblje, opelo, sahrana…..Sve po redosledu koji se zna. Naravno, i magla i blato…..

I nije da nisam spremna za to. Nažalost, to sam već dosta puta iskusila. I sve to mi i nije napor, jednostavno, poslednji oproštaj je nešto što je red, poslednja stvar koju možemo uraditi za drage ljude, odati im počast, njima, njihovoj porodici i njihovom celokupnom životu. Red je….

I tako….Sve po redu, polazak, put, lutanje, opelo….Sahrana. Tužno.A ipak….Kao da i nije…Kao da se duša smirila i najzad našla svoje mesto , svoj spokoj. Rekoh medju šljivama….Možda ne baš među šljivama, ali kao u istorijskoj čitanci. Na seoskom groblju koje je zaista istorija , i Srbije, i sela, i svake porodice ponaosob.

Kako nisam bila sigurna da li je u redu da slikam , da nije skrnavljenje , pitam sveštenika i on mi odobri. A svaki spomenik po jedna stranica istorije. Spomenici od isklesanog peščara. Rukom klesani. Ne klesani, rezbareni. Svaki ima na sebi priču, Životnu priču. Istoriju porodice. Bol koji se može dodirnuti. Napisano jezikom koji svi razumemo. U malo reči, Jezgrovito. Boli koliko je šturo.

I tako, jedan do drugog, Neki se iskrivili, neki stoje, na nekima se vidi trag boje.Kako sveštenik reče to je boja koja se koristila i u grčkoj kulturi.

Valjda je to ona čuvena vizantijsko plava.

Uglavnom razbacani, svi okrenuti ka istoku , po pravoslavnom kanonu.

Bilo mi je nelagodno, da ne zgazim na neki grob, da ne skrnavim uspomene i ne remetim mir.

I shvatih želju i odluku da sahrana bude tu, na tom seoskom groblju. U miru.

Među tim spomenicima od peščara,

Spomenicima ne mrtvima, već živima.

Spomenicima kulture. Spomenicima jedne epohe. Spomenicima na kome su ispisane sve neizgovorene emocije, u par reči.

I onda, kao da je i tuga malo splasnula.

Pametan je srpski seljak. Zna i da treba naložiti vatru, da se ljudi ugreju.

A nije da nije prijala toplina iz već dogorelih cepanica.

I miris tog dima, pomešan sa mirisom tamjana učini kao da je vreme stalo neke daleke 1800…. ili možda 1900… i neke…..i znam da će duša tu imati večni mir.