Категорија: događaji

Srbija među šljivama

ili kako odoleti industriji

I evo ponovo seoske tračare, Koliko sela po Srbiji…. I svako ima bar po jednu. Velika konkurencija. A ipak mi se čini – toliko materijala da nas je ipak malo.

Povod i prilika za ovu priču su tužni. Sahrana nekog ko mi je veoma drag. I odluka da se sahrani daleko od Beograda, u selu gde do sada nikada nisam bila.U srcu Šumadije, ispod samog vidikovca na Kablaru.

Za mene potpuno neshvatljiva odluka. Ceo život u Beogradu. a sahrana daleko od dece i porodice .

Priprema, polazak, put, malo lutanja, seosko groblje, opelo, sahrana…..Sve po redosledu koji se zna. Naravno, i magla i blato…..

I nije da nisam spremna za to. Nažalost, to sam već dosta puta iskusila. I sve to mi i nije napor, jednostavno, poslednji oproštaj je nešto što je red, poslednja stvar koju možemo uraditi za drage ljude, odati im počast, njima, njihovoj porodici i njihovom celokupnom životu. Red je….

I tako….Sve po redu, polazak, put, lutanje, opelo….Sahrana. Tužno.A ipak….Kao da i nije…Kao da se duša smirila i najzad našla svoje mesto , svoj spokoj. Rekoh medju šljivama….Možda ne baš među šljivama, ali kao u istorijskoj čitanci. Na seoskom groblju koje je zaista istorija , i Srbije, i sela, i svake porodice ponaosob.

Kako nisam bila sigurna da li je u redu da slikam , da nije skrnavljenje , pitam sveštenika i on mi odobri. A svaki spomenik po jedna stranica istorije. Spomenici od isklesanog peščara. Rukom klesani. Ne klesani, rezbareni. Svaki ima na sebi priču, Životnu priču. Istoriju porodice. Bol koji se može dodirnuti. Napisano jezikom koji svi razumemo. U malo reči, Jezgrovito. Boli koliko je šturo.

I tako, jedan do drugog, Neki se iskrivili, neki stoje, na nekima se vidi trag boje.Kako sveštenik reče to je boja koja se koristila i u grčkoj kulturi.

Valjda je to ona čuvena vizantijsko plava.

Uglavnom razbacani, svi okrenuti ka istoku , po pravoslavnom kanonu.

Bilo mi je nelagodno, da ne zgazim na neki grob, da ne skrnavim uspomene i ne remetim mir.

I shvatih želju i odluku da sahrana bude tu, na tom seoskom groblju. U miru.

Među tim spomenicima od peščara,

Spomenicima ne mrtvima, već živima.

Spomenicima kulture. Spomenicima jedne epohe. Spomenicima na kome su ispisane sve neizgovorene emocije, u par reči.

I onda, kao da je i tuga malo splasnula.

Pametan je srpski seljak. Zna i da treba naložiti vatru, da se ljudi ugreju.

A nije da nije prijala toplina iz već dogorelih cepanica.

I miris tog dima, pomešan sa mirisom tamjana učini kao da je vreme stalo neke daleke 1800…. ili možda 1900… i neke…..i znam da će duša tu imati večni mir.

Slika iz života

ili gde smo u stvari

Puno se priča o zaštiti prirode.

Tu je televizija, koja nam svaki dan prenosi lepote nekih naših zabačenih predela . Ljudi nasmejani, vedri, žive od svog rada, zdravo se hrane…. Poželiš da napustiš ovo ludilo i odeš da čuvaš ovce sa njima.

Tu su i neki reciklomati , aktivisti koji demonstriraju u želji da zaštite naše reke…..Tu su političari koji obećavaju podsticaje povećanje za energetske efikasnosti kuća, su automobili na struju i nove tehnologije, solarni kolektori i solarne ćelije, vetrenjače….

I Don Kihot .

Bez imalo želje da umanjim značaj bilo koje pomenute grupe sugrađana i njihovih inicijativa , pitam se kuda smo krenuli peške. I bosi.

Pokušala sam da odnesem neke flaše u reciklomat.

Ideja je odlična , moram priznati, tehnološki razrađena i bila bi sigurno dobro rešenje kada se reciklomati ne bi nalazili u delovima grada gde je nemoguće odneti stotinu staklenih flaša, ubaciti ih u reciklomat i ostvariti 400 dinara dopune BUS PLUS-a ili donirati.

I da , od 25 reciklomata (koliko ih ima u gradu) u ovom trenutku radi samo pet ! Ovo je podatak koji varira od doba dana, što znači da se redovno prazne, ali da im je kapacitet toliki da su skoro uvek puni (kapacitet im je samo 550 artikala). Toliko staklene i ostale ambalaže ima oko svake seoske prodavnice, nažalost.Dva su u prekidu rada, šta god to značilo.

Ideja1 – postaviti nekoliko reciklomata na Biser.

Ideja2-postaviti nekoliko reciklomata u Bojčinskoj šumi

Nekoliko reciklomata zbog količine ambalaže i zbog troškova njenog preuzimanja. Bacanje ambalaže u kantu nije dovoljno jer se problem otpada za ljude koji žive u gradu u tom trenutku završava, a za nas iz prigradskih naselja tek počinje.

Svaka kanta završi u kontejneru, svaki kontejner na kamionu, a svaki kamion…. Pa tu negde u okolini, gde ima mesta za neku novu deponiju. A da nije previše daleko od grada, zbog troškova goriva.

Znači negde u nekom ataru sela.

Da ne bude zabune, projekat reciklomata je ODLIČAN samo mi se čini nedovoljan za naše navike i potrebe. Iskreno želim da zaživi i da se pretvori u način života . Jedino tako se nećemo jednog dana probuditi zatrpani ambalažom sopstvenog komfora.